Ivan Jakšić

Ivan Jakšić je rođen 1. marta 1911. u Velikoj Kikindi, u poznatoj svešteničkoj porodici iz Srpske Crnje. Njegov deda je bio rođeni brat velikog srpskog pesnika i slikara Đure Jakšića. Pohađao je Gimnaziju u Somboru, a potom je 1930. upisao studije mašinske tehnike na Češkom tehničkom univerzitetu u Pragu.

U Pragu je upoznao Milana Gorkića, koji će kasnije postati generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Pod Gorkićevim uticajem, i Jakšić je postao komunista. Primljen je u članstvo KPJ 1932. godine. Bio je član prokomunističkih jugoslovenskih studentskih organizacija u Pragu, Akademskog društva "Jugoslavija", Društva jugoslovenskih tehničara i Akademskog kluba "Matija Gubec". Od 1935. bio je predsednik Društva jugoslovenskih tehničara. Bio je jedan od autora ilegalnih novina "Pitomec-Chovanec" koje su distribuirane po studentskom domu jugoslovenskih studenata u Pragu i koje su napadale Jugoslovensko poslanstvo i prorežimski orijentisane studente. Starao se o novopridošlim političkim emigrantima iz Jugoslavije, a od novembra 1935. rukovodio je partijskom tehnikom KPJ u Pragu u kojoj je štampano službeno glasilo Centralnog komiteta, novine "Proleter". Uhapšen je u Pragu aprila 1936. godine, kada je policija saznala za pripreme za održavanje Plenuma CK KPJ u tom gradu, i proteran iz Čehoslovačke u Beč.

Španski građanski rat

„Ti o meni, Babo, govoriš da sam zanešenjak. Ti u celoj toj borbi pratiš isključivo moj život i da je jedino što imaš da mi savetuješ - da pazim na svoju glavu. To je tako maleno u poređenju sa borbom koja se tamo vodi. Ipak, na kraju, između redova sam pročitao - da si ponosan na mene. (...) Uveren sam da sam uspeo pregoreti ono nanjiže "ja" i "moje" i da sam ga slio u veliku reku "MI"... Ne pratite šta je sa mnom, pratite kako stoji polje borbe protiv fašizma.“

(Pismo Ivana Jakšića svom ocu Stojanu)

Po izbijanju građanskog rata u Španiji, odlučuje da se prijavi kao dobrovoljac u Internacionalne brigade. Ilegalno se vraća u Prag da bi se pozdravio sa svojom devojkom, a odatle dolazi u Španiju 27. jula 1937. godine. Borio se u čehoslovačkoj Protivavionskoj bateriji Klement Gottwald i bio je njen politički komesar. Nakon pada Španske Republike, prelazi u Francusku i završava u zarobljeničkom logoru u Girsu. Posle pada Francuske, Nemci su ga poslali u logor u Nemačku. Avgusta 1941. uspešno beži iz logora sa četrdesetak Jugoslovena španskih boraca i vraća se u okupiranu Jugoslaviju.

Drugi svetski rat

Neko vreme provodi kao ilegalac u Zagrebu, a potom odlazi u Sarajevo, i odatle u partizane. Na Romaniji učestvuje u podizanju ustanka koji je organizovao Slaviša Vajner Čiča. U Podromanijskoj kasarni organizovao je političko-kulturni centar, u kojem je održavao predavanja i političke zborove i pisao vesti i biltene. Potom je učestvovao u borbama za oslobođenje Sjetline i Prače. U novembru postaje politički komesar novoformiranog Pračanskog bataljona Romanijskog partizanskog odreda. U vreme kada su se partizani i četnici u Bosni još uvek zajedno borili protiv okupatora, Ivan Jakšić je među prvima uvideo izdajnički karakter četničkog pokreta:

Moj španski drug, Milan Jakšić Ivan, koji je neko vreme komandovao kasarnom i radionicama u Podromaniji, a kasnije na Romaniji preuzeo dužnost komesara u jedinici Milana Simovića, slično je govorio i prilikom prvog susreta u Podromaniji i, zatim, u Sjetlini. Jedino što je dobro video u [četničkim] vojvodama, bilo je to da je s nekima od njih mogao igrati šah. Milan je bio odličan šahist, uz Danila Lekića i Branka Krsmanovića ponajbolji u našoj logorskoj grupi u Francuskoj. Jednom sam ga zatekao kako igra s gardijskim poručnikom Elasovićem. Sedeli su u Sjetlinama u krčmi četničkog perjanika Koste Vukadina. Elasović je recitovao neke stihove Đure Jakšića, a onda je, pomakavši usput figuru na šahovskoj tabli, namignuo Milanu:
- Zar unuk da misli drugačije od dede?
Milan je plahovito porušio figure.
- Šta ti znaš o pesmi i pesnicima! I o srpstvu, šta znaš, nego samo to da ti je mrsko sve što nije srpsko i pravoslavno. Ne može niko slobodan biti, ako ugnjetava drugoga...
Tad su obojica primetili nas koji smo ušli u krčmu. Sa mnom je bio i Verkić. Milan mu reče:
- Objasni ovom uštogljenom gardijcu, kako ono Marks piše: »Ni jedan narod, koji ugnjetava drugog...«
Verkić je namršteno odmerio Elasovića:
- Poručniče, što vi tu radite, zar vaše jedinice nisu danas na položaju?
- Front je tamo, gde sam ja - odbrusio je Elasović, a onda nasu još jednu čašu rakije, ispi je odjednom i ode bez pozdrava.
Ranije, još u Podromaniji, Milan Jakšić je Čiči, Gruji Novakoviću i meni govorio da »neće biti sreće u saradnji s četnicima«. Čiči je čak rekao kako bi njega, Čiču, prvog ubili, »ali ne smeju, boje se«. Meni reče:
- Čuvaj se, Kosta. Mi smo svi na crnoj listi. Oni već igraju na kartu izdaje...

– Sećanje Koste Nađa na Ivana Jakšića

U decembru 1941, učestvovao je u neuspelom napadu na Pale zajedno sa četnicima i uz pomoć anti-ustaški orijentisanih domobrana. Partizane je o rasporedu ustaških i domobranskih snaga obaveštavao domobranski oficir Šubašić, sinovac Ivana Šubašića, koji je zbog toga uhapšen i streljan. Otkrivši pripreme za napad i za predaju domobrana, neprijatelj je promenio raspored, zbog čega napad nije uspeo uprkos velikom zalaganju. Sledećih dana napadi su obnovljeni, ali mesto nije zauzeto. Bila je to jedna od poslednjih zajedničkih akcija partizana i četnika u Bosni.

21. januara 1942. godine, na putu za Goražde, gde se uputio po naređenjima Vrhovnog štaba da bi učestvovao u napadu na grad, upao je u ustašku zasedu. Ubijen je metkom u prsa, zajedno sa svojim komandirom čete Milanom Simovićem, kojeg su ustaše ranjenog zaklale i koji je proglašen za narodnog heroja.

„U najljepšoj uspomeni borcima Kraljevačkog bataljona ostali su i dvojica istaknutih boraca ovog kraja, komandant i politički komesar Pračanskog bataljona, drugovi Milan Jakšić Španac i Milan Simović. Borbeno drugarstvo sa njima iskovano je još u prvim borbama oko Prače. Njihova pogibija primljena je u cijelom bataljonu ne samo kao gubitak istaknutih ličnosti već smo svi shvatili da sa njima nestaje i jedan od najjačih oslonaca koje smo imali u tom kraju. “

(Dušan Dozet, borac Četvrtog kraljevačkog bataljona, o pogibiji Ivana Jakšića i Milana Simovića)

Danas jedna ulica u njegovoj rodnoj Kikindi nosi njegovo ime.

• "Ivan Jakšić - Sećanja Vladislava Balje Beljanskog", "Bački Brestovac - List za istorijsku građu o selu i okolini", 1. oktobar 1994, godina III, broj 10.