Radmila Graovac

Радмила Граовац (Вучитрн, 6. јун 1920 — Београд, 16. јануар 2011) била је српска вајарка.

Биографија

Рођена је као Радмила Рис.

Она је живела у Новом Саду од 1932. године где је и матурирала.

Студирала је хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду али њене студије прекида почетак Другог светског рата.

Дипломирала је на Академији ликовних уметности у Београду 1949. године код професора Сретена Стојановића, Томе Росандића и Илије Коларовића.

По завршетку основних студија 1953. Граовчева се вратила у Нови Сад где је радила као професор вајарства и керамике на Вишој педагошкој школи, до 1976.

Током 1956. године усавршавала се у Прагу.

Излагале је на бројним изложбама у земљи и иностранству. Ретроспективну изложбу имала је 1985. године у Дому Југословенске народне армије у Београду.

Била је чланица Удружења ликовних уметника Србије. Додељена јој је награде Уметничке колоније у Ечки 1962. и Златног длета 1965. године.

Аутор је двадесетак споменика широм Србије, предоминатно бисти у бронзи. Креаторка је медаље награде „Паја Јовановић”.

Њено омиљено средство за прављење скулптура била је глина. Касније се окреће употреби тераокоте.

Легат Радмиле и Николе Граовац налази се у Галерији Матице српске и био је изложен током 2021.

Приватни живот

Са супругом сликаром Николом Граовцем имала је ћерку Смиљку, рођену 1948. у Призрену гдје је брачни пар тада живео.

Дружила се са будућим познатим сликарима: Бошком Петровићем, Стеваном Максимовићем и вајаром Јованом Солдатовићем.

Одабрана дела

• Попрсје жене
• Декоративна глава
• Женска фигурина
• Портрет девојке
• Портрет Вере

Референце